www.almissa.com

Omiš, Croatia

 

- Site map

- Picture Gallery

- Video Gallery

- Information

- History

- Arts, Culture &...

- People

- News

- Chat Room

- Curiosity

- Search

- Links

- Guestbook

- WEB Statistics

- Send E-Card!

- What's new?

 

Contact Us!

© 2003-2008 www.almissa.com. All rights reserved.


SRETAN BOŽIĆ "OMIŠANIMA"

Otvoreno pismo (Čestitka) Aleksandra (Saše) Matanovića

 

 

Uvek sredinom prosinca počinju me saletati ista osećanja. Nekih godina iznenada, drsko, obično nekim jutrom kad naglo zahladni, a nekih opet postepeno, skoro podmuklo, uvlače se pod kožu sve dok me uzmu pod svoje.

 

19.12. Rođendan sina Marka.

Porodica se okupi, za ručak naravno, jer momak ima sasvim druge želje za uveče. Kad priča o prošlim danima, putovanjima, znam da sam mu potreban.

 

25.12. Božićni ručak kod roditelja.

Majka ne ide u crkvu, bogu se ne moli ali je za taj dan nepogrešivo svečarski obučena, raspoložena i,…predivna. Stan otmeno uređen, jelka, ili poslednjih godina tek grane, već okićene. Sto ukrašen vinom, crvenom svećom, crvenim salvetama… Darovi za svakog. Skromni, upakovani i u svakom pregršt nevidljivih, nežnih poljubaca.

 

31.12. Prelamaju se godine.

Ne rođendan već taj ponoćni trenutak me učini starijim. Rastura me nostalgija, prolaznost. I bez izuzetka, uvek, poželim da su mi tu, oko mene, svi ljude koje do kojih mi je stalo, da ih snažno zagrlim….

 

6.1. Ivin rođendan.

Raste princeza, nasmejana. Izaziva u meni pitanje: zašto nemam stotinu dece.

 

7.1. Božićni ručak kod Natašinih roditelja. Sarme, pihtije, smeh… Ljubavi na pretek. Naročito za zeta.

 

Roman "Braća Karamazovi" jedno je od remek dela ruske književnosti. Obavezna lektira, koju sam nekako uspeo da izbegnem u srednjoj školi. Obavezna lektira za nekog ko se smatra intelektualcem, ali sam i to vešto izbegao. Srećom u pozorišnoj predstavi sam uhvatio možda i najvažniju poruku genijalnog Dostojevskog: "Život ne mazi - to znamo. Samo ljubav koju su nam pružali tokom detinjstva, sve one sretne uspomene koje pamtimo, a i one koje možda pamti samo naša podsvest, su jedina obrana od udara i udaraca kojima smo izloženi tokom života. Ljudi koji odrastu bez ljubavi skoro da nemaju šanse da sačuvaju svoj mir, da budu sretni i da druge učine sretnim".

 

Imam ih dovoljno, Imam ih za dvojicu. Čitavu riznicu sećanja. To je moj najveći životni blagoslov.

I dalje brižljivo punim svoju riznicu. Dobro se na dobro slaže. Hoću, mogu i uspevam da poneki zlatnik ubacim i u tuđe škrinje. Pa kad im zafali sunca, kad su usamljeni, teški sebi i drugima, možda će ih baš on nasmejati, nežno zagolicati po srcu.

 

Kad zavalja Jugo pa zadrhtim: koliko dugo još mogu?

“Kad bure se spuste a pacovi napuste brod”.

... tad zasvitle moji srebrni ferali, moja uporišta, oslonci, sidra, iskoče iz mraka zaborava davnih dana “kad još ništa nisam znao, I nisam verovao da na svetu tuge ima”, i iscrtaju put izmedju nakostrešenih talasa.

 

Znam da ima većih tuga, ali su svakom njegove ipak najteže. Imao sam ih, I strahova, itekakvih - no samo sam bolji i jači nakon njih.

Jer - darovali su mi tako mnogo ljubavi. Majka, otac...

 

...I OMIŠ:

 

 Saša s majkom, ocem i Bibikom - Punta, Omiš

 

Saša i Baka Merika - Priko, Omiš

 

Hvala Baki Meriki. Kako je samo volela svog Sašu. I kako sam ja voleo nju! Bili smo slični, skoro isti. Trebala je ona mene, trebao sam ja nju. Mnogo je nje u meni ovakvom danas. I biće je u meni dokle god mene bude.

Na svetu najbolji: pomfrit, faširane snicle, palačinke, štrudla od jabuka. Testo koje razvlači po stolu, Tanjiri koje lomi kad se ražesti (nikad na mene), trkom po plaži pa u vodu naglavačke, kartanje… ”Mi smo znali da živimo svoj život”. Tako često kao da niko drugi ne postoji...

 

 

Sašin rođendan (Ivana, Vedran, Bibika, Baka Merika, Štef, Saša i teta Ankica) - Priko, Omiš

Hvala Štefu - Vruć Paškov kruh i "Gavrilović" pašteta u vrime marende. Dolazio bi iz tvornice samo da bi doručkovao sa mnom. Tek odskora naslućujem koliko ga je mučila bolest, kako mu je odlazila snaga, vedrina. A skoro 30 lita čuvao me kao svog. I moje rođendane slavio!

 

 

Sašia i Verica - "Mul", Omiš

Hvala Verici - U Beogradu jedinac, u Omišu to nisam bio. S kim bi se svađao, s kim bi se mirio, s kim bi “zalivao” cviće čim se cviće ne zaliva…

 

Saša, Bibika, Vedran i Ivana - Priko, Omiš

Hvala vršnjacima, prijateljima - Sve te godine nikad i nikom nije zasmetalo moje lepo belo mleko. Trebalo je na početku raspusta stidljivom dečaku po nekoliko dana, koje bi manje više ćutke provodio s ostalom dicom. A na kraju lita, bilo je i lipo, i bilo i mliko, i ćakulanja ka' da sam rođeni Omišanin.

 

Veliki ljudi ostanu na nogama i tokom nevere, zlim ne postanu kad vreme zlo ih prekrije.

Važi i za gradove.

Zato je Omiš Velik.

 

Nije Omiš, po geografskim atlasima ili turističkim vodičima najlipši mali grad na svitu, ali meni je.

Prirodno, i negdi drugde bih provodio bezbrižna lita svog detinjstva i dečaštva. Ali, eto desilo se da to baš bude Omiš -

"Najlipši mali grad na svitu".

 

“Mrežama za ljude, mamcima za ribe, privukao si me,

Rukama oko vrata, okovima od zlata,

Konopcima ljubavi …” - Jura Stublić, Film

 

Ostaću cilog života zaljubljen u Cetinu, Forticu, Mirabelu, u Priko, Park, u te beskrajne ure nadmetanja s dečacima, trešet,  briškulu, balun, večernje priče, u zaljubljenost u..., pa u..., pa u... - sve su bile s Prika, jasno najlipše su, pa u prve plesove na terasi “Plaže”, kino…

 

I neka je drukčiji sad, mora tako bit’, ali meni je uvek onakav.

 

“Ostao(la) si uvijek isti(a) …” - M.Kovač

 

"Hvala Omišu" - putujem raznim zemljama, susrećem razne kulture, religije, običaje.

I svuda sam na svom ?!

I svi mi ljudi bliski, dragi ?!

Omiš me naučija kad me je primija ka' svoga.

 

“Moji su drugovi biseri, rasuti po celom svetu

A ja sam selica pa ih ponekad sretnem u letu…” - M.Bajagić

 

 

Saša i Ugo - "Knez Mihajlova", Beograd

I sritnem ti ja Uga Matulića. Ne na Cetini već na Savi, srid Beograda. Lito 2005.

Nekad mali Ugo, postao veliki Čovek. Voli svoj grad, voli ga izdaleka, a možda baš zato s toliko topline. Ponosan, s pravom, na svoju porodicu, ponosan na prijatelje, ponosan na Omiš. Daruje a ne traži. Da je više takvih lipši bi život bio na ovoj našoj planeti.

 

Đorđe Balašević je na festivalu u Opatiji, pre mnogo godina, osvojio nagradu pesmom: "Panonski mornar":

 

“Gledam Banat, Srem i Bačku, s Fruške Gore

Gledam tako a u duši lom

Kažu knjige tu je nekad bilo more

Čekalo me pa presušilo.

 

Rođeni sam moreplovac, kao Magelan

Il’ još bolje k’o admiral Kuk

U ravnici usred njiva, gubim elan

Nasukan u žitu morski vuk.

 

Mog mora nema i ne znam šta da radim

Moj stari kaže da ni Dunav nije loš

Mog mora nema al’ ja živim u nadi

Da možda ipak negde srešćemo se još.

 

O gde baš mene da tako nešto snađe

Ovo je priča i za suze i za smeh

Poneki mornar možda ostane bez lađe

Ali bez mora to je izuzetan peh”.

 

Kad opisujem idealni život kažem:

Pola godine na moru (ne u srid lita!), da slikam, pišem, sviram - gledam u more i stine.

A onda u veliki grad, metropolu - gde život vri.

 

Sad shvatam šta me je tako podelilo. I geni, i uticaji ali i svi oni sritni dani mog detinjstva: i beogradski i omiški..

 

“Lipo mi je, lipo mi je, na lažini suvoj ležat,

Na osami pokraj mora, pod Forticom tebe gledat…..

Moj Omiše…”

 

Nek’ dragi mi mrtvi počivaju u miru, s oreolom dobrote iznad glava.

 

Za sve prijatelje iskrene želje za sreću, zdravlje i napredak.

 

S ljubavlju,

 

Saša Matanović

Beograd, 25-XII-2005

02.45 sati 

 


 

 

  Back                                                                                                            Top of page                                                  Back to "News - Arts, Culture &..."